Transformacija komunikacije

Photo by Pavan Trikutam on Unsplash

Ako je neko imao dilemu da li će se nešto promeniti ovom pandemijom, stvarnost ga, na dnevnom nivou, uverava da se ceo svet tumba naglavačke. Ovo sve što se dešava, doskoro je bilo na nivou naučno-fantastičnog filma. Sad živimo taj film. Popularnost postapokaliptičnih filmova i filmova o borbi protiv neke zaraze je poslednjih dana skočila u nebesa. Neka fala, ne mogu da ih gledam. Samoizolacija i vesti su mi dovoljne.

Javljaju se razni da pričaju o tome šta će biti sutra. Malo da i ja bacim pogled ka kristalnoj kugli i da počnem da se bavim predviđanjima. Uvek je, kažu, najteže biti prorok u svom selu, ali da probam.

Živimo u trenutku u istoriji kada bukvalno ne znamo kome da verujemo, a sa druge strane produkcija svega i svačega što se zove informacija je nenormalna. Čemu verovati? Šta je relevantno? Ko govori istinu? To su pitanja koja postavljamo sebi kada idemo na post nekog portala, bloga ili društvene mreže. Doktor Haus je imao jednu rečenicu koja je obeležila ceo serijal, a primenljiva je na ovu situaciju… „svi lažu“. U toj situaciji, gde tražimo informaciju? Na samom izvoru, rekao bih. Ovo je velika šansa brendovima da počnu, ko već nije, da vode računa o relevantnom sadržaju i da svojim potrošačima ili klijentima, ponude sve ono što ostali ne nude. Kanal komunikacije je sajt. Najrelevantnije mesto za skupiti informacije, kao i ostali zvanični kanali gde mogu da se postave pitanja i da se dobiju relevantni odgovori.

Direktna komunikacija je nešto što smo prestali da praktikujemo, jer je sve unapred označeno kao reklama. Jedina direktna komunikacija koja funkcioniše i dalje je email marketing. Mislim da će osim mejla proraditi još neke stvari. Brendovi će pravovremenom i relevantnom informacijom postati cenjeniji od influensera koji su postali iskrivljena verzija „word of mouth“ varijante širenja informacije iliti preporuke kojoj verujemo. Prethodnih nekoliko meseci bili smo svedoci kompromitovanja uloge influensera. Ti posrednici između brenda i kupca će postojati i dalje, samo će se smanjiti njihov broj. Pošto sada imamo opciju ili da odaberemo kome ćemo verovati ili da, kao sumanuti, klikćemo na svaki link i da se od jutra do mraka bavimo samo koronom i informacijama koje nam serviraju, a da život prolazi pored nas. Taj haos će dovesti do nekog reda. Bar je takav zakon prirode.

Druga stvar, o kojoj se mnogo govori i koju svi imamo negde na umu kad pripremamo kampanje, jeste da sve treba da bude personalizovano. Često to bude prva žrtva kompromisa koji pravimo u pripremama. Ljudi koji sede kod kuće zatvoreni veoma cene kad im se neko obrati personalizovano, a ne suvo generički. Brend koji prvi krene da upoznaje svoje klijente i obraća im se sa tačno onom porukom ili informacijom koja baš njemu treba i umesto sa standardnim „Poštovani“ poruku počne sa „Ćao Vedrane“ taj će napraviti primer prakse koji će svi ostali slediti, jer će biti uspešan. Siguran sam da sporadični slučajevi već postoje i da su dali rezultat. Ovo će morati da bude pandemija personalizacije 🙂

Još jedna stvar koju nam je samoizolacija donela, a koja će biti uključena u ovu transformaciju komunikacije jeste interaktivnost. Svi sedimo kod kuće, kauč, trpezarija, dnevna soba, krevet, spavaća soba… u tom silnom kretanju bitno nam je da postavimo pitanje i da nam neko odgovori. Bar da klimne glavom i kaže OKI, pratim to što pričaš. Neki brendovi su i pre pandemije komunicirali na taj način i oni će biti najspremniji da krenu dalje kada je komunikacija u pitanju. Vrata takvoj komunikaciji otvorile su društvene mreže. One su pustile klijenta ili kupca da uđe u sam brend i odatle nećemo da ga/je izbacimo tako lako. Svi smo stalno dostupni i spremni da damo odgovor. Još više direktne komunikacije sa konzumentima sadržaja koji napravimo biće nešto što će da se desi u bliskoj budućnosti.

Ovih dana smo svedoci i toga da se način interne komunikacije u kompanijama promenio. Pronašli smo neke besplatne, ili neke aplikacije koje nismo znali da postoje, a koje mogu da nas povežu sa kolegama i da uspešno završimo posao. Čak se i kafe piju virtualno. Nema prostora da se bude nedostupan. Osim ako moraš da resetuješ ruter. To nas vodi u pitanje prostora i vremena u kome radimo. Brojne nove kompanije, startapi, angažuju ljude koji rade iz nekih prostora koji su zajednički. Popularni habovi. Zašto ne bismo sedeli na plaži i radili kada možemo? Ovih dana pokazalo se da nemamo radno vreme i da je to manji ili veći problem. Kako god bilo, uspevamo da se izborimo sa svim obavezama i da budemo povezani sa svima. Uspevamo da se izborimo sa poslovnim obavezama, matematikom za peti razred, engleskim za treći i da pri tom skuvamo i neki ručak. Organizuju se vebinari i virtualne konferencije. Ne mora da se ide u neku salu može sve preko Zooma.

Odjednom postali smo mnogo sposobniji nego što su neke prethodne generacije bile. Jedino što smo postali još zavisniji od tehnologije. Tu opet dolazimo u onaj isti naučno-fantastični film. Sreća pa je to drugi film, pa možemo da ubijemo još sat i po u samoizolaciji.