Dobro došli u „novu stvarnost“

Photo by Mohammad Fahim on Unsplash

Čini se da svi sada pričaju kako posle ova dva – tri meseca karantina živimo u novoj stvarnosti i kako će od sada sve biti drugačije. Ako pitate ekipu iz kafića po Vračaru ništa se nije dogodilo, malo smo blejali gajbi i sad idemo dalje u stilu „Dečko, produženi sa mlekom u veliku šolju“.

Neki inkriminisani stručnjaci, a i neki malo manje inkriminisani, kažu da se ekonomija promenila usled promene društvenih navika i da je medicina odgovorila na izazov pandemije. Struke, svaka iz svog ugla, su pokazale kako mogu da se sabiju redovi i kako na kraju ipak mogu da sarađuju oni koji do juče nisu hteli da se jave jedni drugima na ulici. Osim korona virusa, reč koja se najčešće koristi, bar u našim medijima, jeste struka. Gde li se, do pandemije, zaturila u rečniku? Pod neko drugo slovo možda? Struka „političari“ je najlošije prošla, uprkos rejtinzima koji skaču. Oni su lupetarali sve vreme, a neko ih je puštao. Pašću u vatru i produžiću ovaj tekst bespotrebno ako krenem da pišem o njima i o PR struci. O tome nagoveštaj dat u prethodnom tekstu.

Osim neprikosnovenih medicinara koji su pobedili koronu, i pobeđuju je i dalje, oni koji se iz mog ugla čine herojima jesu preduzetnici. Svi oni koji imaju neki mali posao, porodični najčešće, i koji su uspeli da transformišu svoj posao i koronu shvate kao šansu da nastave da rade, oni su heroji. Ubrzano podizanje e-komerca ili potpuna transformacija iz jedne delatnosti u drugu je sjajna stvar. Moram priznati da sam čuo za pojedine poljoprivredne proizvođače koji su savladali korona kurs iz digitalnog marketinga i krenuli da rade isporuku svoji proizvoda da ih ne bi bacali. Oni su redak svetli primer svega ovoga. Mi se kao narod hvalimo kako smo u stanju da pobedimo razne neprijatelje, da se prilagodimo svemu i svačemu i kao što kaže Starina Novak u pesmi „kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Od svega je ostalo samo kukanje i čekanje da nam neko nešto da jer nam to pripada.

Slušao sam Sajmona Sineka i čitao Martina Lindstroma na ovu temu. Njihovi omiljeni restorani su se prilagodili i transformisali i umesto pečenja pice pravili su vizire. Verujem da ovakvi primeri postoje i kod nas, a da samo ja nisam čuo za njih. Pri tome korišćenje Zooma ili Teams aplikacija ne mislim da je neka promena poslovanja i inovacija. To sve je moglo i pre. Videli smo, upravo je završena pokazna vežba da možemo da radimo od kuće i komuniciramo preko raznih platformi, samo nismo bili dovoljno hrabri da to izgovorimo naglas i uradimo pa nam je korona pomogla.

Svašta se dešava van ove naše male državice i bojim se samo da ćemo opet ostati na repu i da ćemo za 10 godina pričati o propuštenim prilikama. Menja se poredak globalno. Liberalni kapitalizam jeste pobedio komunizam i srušio pobedonosno Berlinski zid, međutim, ekipa je shvatila da ne može više ovako, da sistem ne valja i da nešto mora da se menja. Poslednjih godina priča se o emocijama, priča se o tome kako funkcioniše ljudski mozak i šta sve uz pomoć moderne tehnologije može da se otkrije i uradi. Čini se da smo mi još uvek zakucani u naš pašaluk i da razmišljamo o komšijinoj kravi dok se tamo neki bave pitanjima kako ćemo da živimo sutra, a da pri tom ne znamo da izgovorimo šta su nam želje. O poštovanju tuđih i da ne pričam.

Iskreno se nadam da će preduzetnike početi neko da neguje u ovoj državi, naravno, osim Poreskog, svakog prvog, kad treba da se plati nešto. Postoji toliko edukativnih programa koji mogu da posluže klincima koji dolaze da nauče kako da budu preduzetnici i da ne čekaju da im neko da platu nego da je uz pomoć svoje ideje zarade. U razvijenom svetu decu u školama uče preduzetništvu i to od nižih razreda osnovne škole. Namerno ne pominjem termin razvijena demokratija jer je to danas postao rastegljiv pojam. Da li će pri tom koristiti tehnologiju? Naravno. Malo da polemišem sa čuvenim istoričarem i futurologom Juvalom Noom Hararijem… Neće 2050. roboti vladati kao u nekoj naučno-fantastičnoj distropiji i neće nam otimati radna mesta i žene, a muškarce slati na prisilni rad u gulage. Neće, ako budemo pametni i budemo mi upravljali njima i ako ih budemo vodili u pravcu koji mi mislimo da je koristan. Upravo je ta tehnologija i omogućila da dva klinca sa dobrom idejom naprave nešto i to pokažu svima i da posle toga podignu kompaniju i od toga žive njihove i porodice mnogih drugih, a da ih pola sveta obožava. Ne mora uvek Apple da bude primer. Možemo da kažemo da je tehnologija omogućila nekom malom da napravi ono što je zamislio i da se povuče na selo i da tamo srećno živi do kraja života sa svojom porodicom, jer je on to baš tako hteo.

Poenta je samo da budemo radoznali i da budemo spremni da učimo. Stalno da učimo i napredujemo i radimo na sebi. Ofucana fraza, k’o papudžijski mačak, edukacija za ceo život, ali to je ono što nam promena sistema donosi. Samo tom edukacijom možemo da uhvatimo voz i da ne zaostanemo mnogo za tim svetom i ne pratimo ga na bajsu nego bar da budemo u poslednjem vagonu pa se lagano probijamo ka lokomotivi. Na to smo navikli već od onog ajmo sredina malo napred. Kako će taj sistem da izgleda? Pojma nemam. Mogu da izmaštavam. Ono što znam je da znanje neće moći da ospori niko.

Možda je voz loša metafora, neki svemirski brod ili već neko vozilo koje će uskoro pustiti u upotrebu, a koje upravo smišlja neki klinac negde možda baš u stanu na spratu ispod vas. Taj klinac mnogo bolje kapira novu stvarnost od nas.