Lažne vesti i dobra priča

Photo by Max Muselmann on Unsplash

Moram da priznam da koliko god vanrednih stanja doživeo, a bilo ih je za ovih četrdeset godina više nego nekoliko, ne mogu da se naviknem. Ovaj put pazarili smo samoizolaciju. Čestitamo…

Od kako je krenulo sve ovo sa Covid-19 virusom trudim se da se samoizolujem – prvo od čuvenih varijanti javila žena čija tetka radi na pulmologiji, pouzdan izvor je rekao da će od sutra…, sa televizije kamerman snimao vanredne vesti pa čuo da će… muka mi je od toga. Što je najgore pojedini mediji se kače na takve informacije, prenose ih i dodatno dižu tenziju narodu koji je i ovako pod stresom. Jedna od posledica je da svi odlepe i krenu ko mahniti da kupuju toalet papir.

Lepo je zvati se novinar. To je nekad bilo zanimanje za ponos. Sećam se kad sam ja počinjao da radim na Radio Beogradu, pa neko od kolega pročita moje ime, a sa trake krene moj glas, pa babe po komšiluku posle toga kažu vidi ga naš mali izrastao u gospodina. Svi ponosni… Danas mi se čini da se to malo izlizalo jer se svi kače na poluinformacije i od toga prave senzacije. To je bilo i pre ovoga, a sad nekako dođe više do izražaja. Urednici bez odgovornosti puštaju informacije na portale, viralno se šire (naučismo sada šta viralno znači), pune se glave, pravi se psihoza…

Digitalizacija je dovela do toga da sad svako može da kaže šta misli i da to objavi. Bez prevelike obaveze da tu informaciju proveri. Samo je linkuje jer će time da dobije više klikova, a više klikova znači i više para od banera… vrtimo se u krug.

Rešio sam da napravim sopstveni mehur od sapunice i da ne čitam šta pišu i ekskluzivno saznaju pojedini sajtovi. Izašao sam iz nekoliko vajber grupa kada su počeli da dele takve informacije. Hvala lepo.

Posla ima kao da je redovno stanje, a ne vanredno. Sa druge strane, uveli smo da svako veče pre spavanja odgledamo neki film. Izbor je velik i ne moramo da gledamo neke teške i opterećujuće priče. Pre neko veče gledali smo Toma Henksa koji je još jednom potvrdio da je glumčina. Uloga u filmu „A Beautiful Day in the Neighborhood“ me je pomerila skroz u neku drugu priču, rasplakala i posle toga sam mirno zaspao. Grk Zorba je imao sličan efekat.

Drugi beg su knjige. Konačno imam vremena i prostora, pre svega, da pročitam Leonarda da Vinčija. Knjiga koja se ne čita pred spavanje jer je obimna, a i Laguna je uradila odličan posao što se opreme tiče pa ne može baš ni na plažu da se nosi. Plan je da pročitam i Juval Noa Hararea, ali ću krenuti od „21 lekcije za 21. vek“. Možda tamo nađem nešto pametno. Klasici su uvek dobar izbor i svi ih imamo na polici.

Živimo u vreme post istine. Polako će nas razni virusi naučiti da držimo rastojanje među nama. Sve je digitalno i lakše nam je da pošaljemo nekom poruku na neki od komunikatora nego da ga pozovemo ili, ne daj bože, vidimo se sa nekim. Malo autistično za moj ukus. Plodno je tle da se opet pojave proroci opšte prakse i krenu da nam proriču, a mi da slepo verujemo i klimamo glavom. Kad već mlatimo glavom možemo da malo mućnemo, što rekli učitelji nekad. Kad mućnemo da promislimo šta nas truje, a šta ne i odaberemo istinu i etiku umesto post istine i lažnih vesti. Posle ovakvih lomova, kao što ova epidemija jeste, dolazi ili do sređivanja situacije i reda ili do još većeg haosa. Do sada znamo kako smo prolazili posle vanrednih stanja. Da naučimo nešto iz prošlosti, pa da idemo dalje pametniji.