Juče je umro Robert Redford. Ta rečenica mi zvuči neverovatno, kao da je reč o nekom koga nikada ne možeš svrstati u kategoriju „prošlost“. Njegov izraz lica je za mene zauvek ostao na onom filmskom platnu – svetlo, sigurno, sa onim poluosmehom koji govori da zna više nego što pokazuje.
Mogao je da bude samo utorak uveče. Glup dan potpuno pun rutina koji se ni po čemu nije izdvajao. Na nekom od tada malobrojnih kanala naleteo sam na neki film koji je već počeo. Nisam uhvatio početak tako da nisam znao kako se zove film. Neka dva novinara su tražila neke dokaze…
Redforda upravo pamtim najviše po tom filmu čiji naslov sam jedva saznao – Svi predsednikovi ljudi. Nije to bio film sa jurnjavama i eksplozijama, već triler u kojem glavne uloge igraju olovka, papir i telefon. Redford i Hofman, u ulozi Vudvorda i Bernstina, neumorno tumaraju hodnicima, lupaju na vrata, zapisuju beleške i sto puta postavljaju isto pitanje. A negde u mraku garaže šapuće njihov izvor – čovek poznat samo kao „Duboko grlo“. Godinama niko nije znao ko je bio, i baš ta tajna je tom liku dala mitološku težinu.
Film me razvali posebno kada sam saznao da je po istinitom događaju rađen i da su ta dva novinara uticala da jedan predsednik, i to ne bilo koje zemlje, da ostavku. Tada sam znao da ću se u životu baviti novinarstvom.
Bio sam klinac kada sam gledao taj film. I osećaj je bio da novinarstvo nije posao, već avantura. Da je to potraga za istinom u svetu punom tišina, spuštenih slušalica i zatvorenih vrata. U toj potrazi nije bilo glamura, samo upornost, nervoza i beskrajna vera da istina ipak mora negde postojati.
Zbog tog filma sam poželeo da pišem. Da tragam. Da pokušam da i sam, makar ponekad, razgrnem maglu i dođem do nečega što liči na istinu.
I zato danas, kada se opraštam od Redforda, mislim da bi ovaj film trebalo gledati i sa mlađima. Ne zato da odmah odluče da budu novinari. Već da vide kako izgleda borba za istinu, kako izgleda istrajnost, i da možda u njima zatreperi ona mala iskra radoznalosti – ona koja je i mene pokrenula.
Hvala gospodine Redford. Za mene ćeš zauvek biti onaj novinar iz Vašington Posta.
