Image by Gerd Altmann from Pixabay
Počeo sam da pišem redovno. Onda sam stao. Zatrpao sam se drugim poslom, a ova mentalna gimnastika mi prija i obećao sam sebi da ću je raditi konstantno. Da ne ispadnem iz forme, kao što je sa vežbanjem situacija. Cele nedelje nisam stizao, ali sam rekao subota je dan za napisati nešto.
Probudio sam se sa osećajem da danas može biti „taj dan“. Dan kada ću ispisati nešto zbog čega će ljudi reći: “Kako mu ovo pada na pamet?”, a ja da odgovorim: “Ma samo mi došlo”. To je lakše nego da priznam da sam satima gledao u prazan dokument i preispitivao sve odluke od vrtića do danas.
Ali prvo – kafa. Onda malo skrolovanja da vidimo reakcije na sinoćnu košarkašku utakmicu ili jutrošnji trening Formule 1. Instagram, malo LinkedIn da proverim da li je neko napisao nešto što me motiviše da ustanem sa kauče (nije), zatim Twitter/X, pa YouTube, jer sam se “setio” da mi treba neka muzika za koncentraciju. Onda zaboravim šta sam uopšte hteo da radim. Standardna kreativna subota. Ili sreda. Ili, realno, bilo koji dan.
Otvaram blanko dokument. Dokument se zove “naslov_radi_verzija_final_napokon”. Prazan je. Imam ideju. Mislim da imam ideju. Okej, nemam ideju. Ali znam kako će početi. Samo da proverim mejlove. I vremensku prognozu. I da operem šolju od kafe. I da istegnem leđa jer sam već posle 30 minuta sedenja počeo da osećam posledice godina i išijadikusa koji se, s vremena na vreme, javlja da pozdravi okupljene.
U pokušaju da ignorišem bol i činjenicu da me monitor gleda isto onako kako me gledala učiteljica kad nisam znao lekciju, rešavam da „izgasiram“ mozak i „prostim rečima“ napišem ono što stvarno osećam: ništa.
Pokušavam da sebe ubedim da je kreativna pauza isto što i produktivnost. Pokušavam da se setim onog citata o tome kako se inspiracija ne čeka – već se dolazi na posao svakog dana, a ona te, ako hoće, usput poseti. Ali mene danas izgleda zaobilazi kao neka selektivna muza sa spiskom “zaslužnih”.
Otvaram novi prozor na Safariju. Guglam „kako napisati nešto kad ti se ne piše/nemaš inspiraciju“. Ne pomaže. Jedan članak kaže da treba da šetam. Drugi da treba da meditiram. Treći predlaže da napišem tekst o tome kako ne mogu da napišem tekst. I eto me tu.
Ovo je tekst o danu kada inspiracija nije došla. A ja sam svejedno pisao. Možda ne nešto epohalno, ne ono što će promeniti tok marketinške industrije, ali dovoljno da se osetim kao da nisam potpuno protraćio dan. Dovoljno da se setim da ni jedan kreativni rad ne mora da bude briljantan – mora da postoji. Ključna reč je disciplina.
Jer stvaranje nije uvek bljesak. Nije svaki dan vatromet. Neki dani su samo tihi koraci kroz maglu – ali ako ih ne napraviš, nikad ne stigneš do onog dana kad će ti ideja sama pasti u krilo. Ili dok pokušavaš da se ispraviš iz položaja u kom si sedeo poslednja tri sata i pitaš se da li je to ukočenje ili rana penzija.
Na kraju dana, inspiracija je možda došla, ali pod maskom dosade, otpora i sumnje. Nije se pojavila sa fanfarama i topovima sa konfetama, nego sa: “Ajde, piši bilo šta.” I to „bilo šta“ često postane “nešto“.
Zato evo ovog teksta koji opravdava ime bloga – Kreativac u krizi – ovog puta krizi inspiracije.
I da – iako me rame boli ekran zamagljen jer sam tri puta skinuo naočare i trljao oči kao medved iz crtaća, i iako će me donji deo leđa kazniti čim ustanem – preživeo sam dan bez inspiracije.
Što je, ruku na srce, više nego što mogu da kažem za onu prezentaciju koja me čeka od prošlog utorka. Kako je rekla Skarlet O’ Hara u onom predugom filmu: „O tome ću misliti sutra.“ Kad možda budem imao inspiraciju. Ili nešto za išijadikus. Šta prvo stigne.
