Održivost koja traje do isteka garancije

Pokvari se televizor. Pa se, zašto da ne, pokvari i mašina za sudove. Ne zato što je retrogradni Merkur, nego zato što živimo u vremenu u kome uređaji imaju kraći životni vek od prosečne kampanje na Instagramu.

I tu počinje moj mali lični sudar sa velikim pojmovima kao što su ESG i cirkularna ekonomija.

Prva stanica: kontakt centar ovlašćenog servisa. Zovem. Javljaju se ljubazno, uzimaju podatke, “prosledićemo kolegama”. Kolege, naravno, nisu tu. Sutradan me poziva neko ko “liči” na servisera. Kaže da je kvar veliki, da nemaju deo za taj model i da je bolje da kupim nov televizor. Nije ni video uređaj. Dijagnoza preko telefona, kao horoskop: generalno mračna prognoza, preporučuje se kupovina.

Ne mirim se. Odem na Google, ukucam prvi servis koji mi izađe u rezultatima. Čovek se javi, sasluša i kaže: “Donesite TV, sigurno je jeftinije da se popravi, verovatno nije ništa strašno.” Nema velikih reči, nema “nemamo deo”, nema predloga da se ode u šoping. Samo – donesite, pa da vidimo.

Slično i sa mašinom za sudove. Majstor dolazi, sedne, popije kafu, ispričamo se kao ljudi. Kaže: “Rešićemo.” Nema drame, nema filozofije. Uređaj će živeti još koji ciklus pranja.

Ako gledamo iz ugla brenda, proizvođača, velikog sistema – njihov posao je da prodaju što više novih uređaja. Ako gledamo iz ugla potrošača – moj interes je da imam uređaj koji radi. Ne da menjam televizor na tri godine zato što je lakše naći akciju u radnji nego majstora koji će da ga popravi.

E sad, gde je tu ESG? Gde je cirkularna ekonomija u svemu ovome?

Na papiru, svi su “posvećeni održivosti”. U izveštajima stoje ciljevi, procenti, grafici. Ambalaža je “zelenija”, reklame su pune planina, reka i osmeha. Ali u realnom životu, moj TV je, prema zvaničnoj priči, bliži deponiji nego servisu. Ne zato što je nepopravljiv, nego zato što je model već “star”, deo se “ne isplati” nabavljati i svima je lakše da se put završi novom kupovinom.

A mi, potrošači, formalno smo “u centru pažnje”. Imamo korisničke aplikacije, loyalty programe, newslettere, ankete o zadovoljstvu. Sve osim onoga što je suštinski – da moj uređaj može normalno da živi, da postoji mreža majstora i rezervnih delova i da je popravljanje podjednako “normalan” put kao i kupovina novog.

Drugi ugao je ekologija. Šta radimo sa svim tim uređajima kojima treba sitan servis, a mi kupimo nov? U idealnom svetu, postoje sistemi reciklaže, centri za prikupljanje, odgovorno zbrinjavanje. U realnosti, veći deo završi u podrumu, garaži, na buvljaku ili – direktno u smeću. To više nije priča o ličnoj navici, već o sistemu koji nas gura ka tome da odustajemo od popravke.

Jer, ako brend zaista misli ESG ozbiljno, onda bi njegova obaveza bila da mi obezbedi:

• jasnu i dostupnu mrežu servisa,
• rezervne delove po razumnim cenama,
• realnu mogućnost da uređaj živi duže od garantnog roka.

Umesto toga, imam kontakt centar koji me ljubazno vodi do zaključka da je “najbolje da kupim nov”. To nije cirkularna ekonomija. To je cirkularna logika profita.

Majstori kao esnaf – oni koji znaju da poprave, a ne da samo konstatuju kvar – polako nestaju ili su nevidljivi. Do njih dolaziš slučajno, preko preporuke ili prvog rezultata na Google-u. Sistem ne radi u njihovu korist. A čim popravka nema mesto u sistemu, ESG priča o “produženom veku proizvoda” ostaje samo slajd u prezentaciji.

Ako pričamo iskreno iz ugla potrošača – da li su naše potrebe stvarno u centru pažnje?

Potrebno mi je da:
da mi uređaj radi dugo,
da popravka bude dostupna,
da ne moram da razmišljam gde ću da bacim stari TV i da li ću time dodatno zagađivati životnu sredinu.

Umesto toga, biram između dve vrste nelagodnosti: da trošim vreme i živce tražeći servis ili da trošim novac i savest kupujući nov uređaj, dok stari i dalje “ima šanse”.

Onda dolazimo do ključnog pitanja: da li se brendovi zaista ponašaju odgovorno? Ne na papiru, ne u ESG izveštaju, nego u svakodnevici potrošača koji drži pokvaren TV u rukama i sluša kako je “jeftinije da kupi nov”.

Ako cirkularna ekonomija znači da stvari kruže, popravljaju se, koriste duže i manje opterećuju planetu – onda bi prvi krug morao da bude: uređaj – servis – novi život. Ne uređaj – poziv kontakt centru – preporuka za novi model.

Možda je vreme da ESG prestanemo da posmatramo kao polje za lepe fraze i krenemo da ga merimo jednim jednostavnim pitanjem: koliko je lako popraviti ono što ste mi prodali?

Jer, za početak, održivost ne počinje na reciklažnom dvorištu, nego onog trenutka kada se pokvari televizor. I kada brend odluči – da li će od mene praviti lojalnog korisnika ili hodajuću prodajnu priliku za novi model.

Image by Marc Pascual from Pixabay