Kako da merimo maglu?

Photo by William Iven on Unsplash

Komunikacije nisu egzaktna nauka, posebno PR deo, i ne mogu da se svedu na broj. To je aksiom koji je jako dugo važio. Imali smo Principe iz Barselone koji su dva puta osvežavani, međutim svi i dalje kad pominju svoje uspehe da se pohvale milionima u komercijalnoj vrednosti. Druga, malo blaža opcija, je neograničeni broj objava koji smo imali u nekoj kampanji. Vremenom se taj broj smanjivao jer je sve teže bilo ući u print. U dobroj meri to je nadoknadio online koji je još bolji za izveštaje. U usmenom obrazloženju se još i kaže da to ostaje večno, a da novine žive maksimalno nekoliko dana.

Kada marketar meri nešto on kaže moj je veći od tvoga. Naravno, na SOV misli. Sram vas bilo, ako ste pomislili na bilo šta drugo. Ako tome dodamo još i frekvenciju pojavljivanja vašeg oglasa i ukrstimo ga sa CPA, a bounce rate nam padne, možemo da kažemo da je stiki radio u toj kampanji kako treba. Slična situacija je i kad su tradicionalniji mediji u pitanju, samo su skraćenice malo drugačije. Oni su se malo bolje snašli u toj mernoj grupi učinka.

U poslednje vreme događa se nešto što svi volimo da pominjemo kao našu veliku prednost ili hvatanje u koštac sa modernim tokovima ili talenat za sve digitalno. Najčešće joj tepamo digitalna transformacija. Ona je donela i segment u kome se prepliću PR i marketing – content marketing sa podskupom native advertajzing.

Sa druge strane struka nikako da se oslobodi nadimka „prodavci magle“. Reputacija nikad gora, a mi ne znamo šta da radimo i kako da je popravimo. Budžeti iz godine u godinu sve skromniji.

Sa treće strane, direktori kompanija za koje radimo počeli su da postavljaju potrebe klijenta u centar pažnje. Pričaju da više treba voditi računa o ljudima. Pominju i uz sve to i emocije koje su okidač što kod zaposlenih, što kod kupaca.

Dosta karikiranja i cinizma. Verujem da je svima jasna poenta da su se profesionalci koji se bave komunikacijama, u bilo kojoj varijaciji, malo uljuljkali u svojoj poziciji.

Sve nam ide na ruku, a mi to ne znamo da iskoristimo, čini se.

Očigledno nešto mora da se menja i da se transformiše. Bar merenje i izveštavanje za početak.

Da ne ispadne da je ovo samo kritika, a da se ne daje rešenje…

Principi iz Barselone u tački 3. kažu „meriti uticaj na biznis, ako je to moguće“.

Hm… zvuči zanimljivo kao polazna osnova za dalji rad na popravljanju reputacije struke. Onom istom CEO-u kompanije kada dođete sa planom za sledeću godinu i kažete recimo da će osim na vidljivost brenda, reputaciju, broj objava… komunikacija uticati da tim napravi bolje rezultate. Svašta tu nešto može sa stanovišta internih komunikacija, ako su nam zaposleni u centru pažnje da se uradi. Opet i ti zaposleni su korisnici naših usluga ili kupci pa mogu da ocene šta im je zaista potrebno i da li kompanija baš o tome vodi računa. Sa tim u planu dobićete ozbiljnu pažnju menadžmenta.

Sledeći korak bi mogao da bude da iskoristite neki od alata i da krenete da prikupljate podatke koje ljudi rasipaju na sve strane i da smislite kako da unapredite posao vaše firme, a iz domena je komunikacija. Onda možete da se prijavite za neku od nagrada i da slavite sa kolegama to i da plasirate na sve društvene mreže.

Na kraju svi mi radimo kako bi jedan izveštaj bio u što većem plusu, a to je godišnji finansijski izveštaj o poslovanju.

Možda bi kada se tako postavimo u odnosu na poslovne ciljeve mogli da u dogledno vreme računamo da nas ne zovu prodavci magle ili ne pitaju pogrdno „daj mi kilo PR-a“.

Ova priča definitivno treba da se nastavi…