Kada AI počne da bira umesto nas

AI modeli postaju novi posrednici između političkih kampanja i birača. Problem nije samo u tome što mogu da daju netačne odgovore, već što im postepeno prepuštamo da određuju kriterijume prema kojima donosimo političke odluke.

Jutros sam pročitao tekst Tomislava Damnjanovića „Kako da dresirate svog zmaja?“, u kojem piše o promeni koju jezički modeli donose u političke kampanje. Odličan tekst koji me je podstakao na razmišljanje. Do sada su se kandidati borili da se pojave u medijima, zauzmu dobru poziciju na Guglu i stignu do što većeg broja birača. Sada se između kampanje i birača pojavljuje još jedan posrednik. Čovek više ne mora da obilazi sajtove stranaka, čita programe i poredi intervjue. Može jednostavno da pita ChatGPT, Gemini ili Perplexity da mu objasni ko se za šta zalaže.

Toma Damnjanović zato zaključuje da se političke kampanje više ne obraćaju samo biračima. Moraju da vode računa i o tome kako ih razume mašina koja će njihovu politiku kasnije objasniti biraču. Njegova teza je praktična i važna: pored birača kojeg treba ubediti, sada postoji i sistem koji tom biraču tumači politiku.

Dok sam čitao njegov tekst, palo mi je na pamet pitanje koje dolazi odmah posle toga. Ako političke kampanje počnu da treniraju zmaja da ih bolje razume, šta će se dogoditi kada zmaj počne da trenira nas?

AI asistent koji nas poznaje bolje nego turistička agencija

Nije teško zamisliti blisku budućnost u kojoj ćemo svom AI asistentu reći da želimo da idemo na odmor u avgustu i tu završiti posao. Asistent će znati koliko možemo da potrošimo, koje smo destinacije prethodno pretraživali, kakve hotele biramo, da li više volimo mirno mesto ili noćni život, koliko nam smeta presedanje i na kakvoj udaljenosti od plaže želimo da budemo. Imaće pristup kalendaru i podacima za plaćanje, pronaći će destinaciju, kupiti avionske karte i rezervisati smeštaj.

Neće nam ponuditi deset plavih linkova između kojih treba da biramo. Ponudiće nam gotovo rešenje.

Takva promena pogodiće digitalne posrednike koji danas žive od toga što nas dovode do proizvoda i usluga. Ako AI postane glavni interfejs između kupca i tržišta, možda više nećemo obilaziti deset prodavnica, turističkih portala i platformi za rezervacije. Ko bude kontrolisao asistenta, kontrolisaće novu policu na kojoj su poređani proizvodi, usluge i destinacije.

Čak ni ovde izbor nije potpuno neutralan. Nećemo uvek znati zašto je asistent predložio baš određeni hotel, čije je podatke koristio, da li postoji komercijalni dogovor i koje je alternative izostavio. Ipak, ako pogreši, posledice su uglavnom ograničene. Možemo završiti u lošijem hotelu, potrošiti više novca ili izgubiti nekoliko dana odmora.

Ali šta se događa kada istu logiku prenesemo u politiku? Tu etika i moral pale crvene lampice.

Može li AI da preporuči za koga da glasamo?

Zamislimo čoveka koji ne prati politiku redovno. Sporadično prati informativne medije. Ne poznaje programe stranaka, ne pamti šta su kandidati ranije govorili i nema vremena ili volje da sve istražuje. Pred izbore svom AI asistentu napiše:

„Važni su mi ekonomska sigurnost, evropske integracije, obrazovanje i da političari nisu povezani sa korupcijom. Za koga treba da glasam?“

Model zna gde taj čovek živi, šta čita, kakav sadržaj gleda, kakva pitanja postavlja, šta kupuje i čega se plaši. Možda će prikupiti programe stranaka, analizirati javne nastupe i dati razuman odgovor. Možda će pomoći biraču da uoči razlike koje sam ne bi primetio.

A možda će koristiti zastarele podatke, izostaviti novog kandidata, pogrešno povezati dve osobe ili nečije obećanje predstaviti kao ostvareni rezultat.

Istraživanje organizacije Liberties pokazalo je da su ChatGPT i Gemini tokom parlamentarnih izbora u Mađarskoj davali netačne, nedosledne i teško ponovljive političke preporuke. Modeli su navodili i stranke koje se nisu nalazile na glasačkom listiću, dok je novija i politički veoma relevantna stranka Tisa često ostajala izvan preporuke čak i kada su stavovi zamišljenog birača odgovarali njenim pozicijama.

Halucinacija nije najveći problem

Ovaj primer pokazuje da mogućnost pogrešnog odgovora nije samo hipotetička. Međutim, halucinacija ipak nije najveći problem. Ona je samo njegov najvidljiviji deo.

Mnogo je važnije ko je odredio šta znači „najbolji kandidat“. Da li je ekonomija važnija od ljudskih prava? Koliku težinu treba dati političkom programu, a koliku prethodnim postupcima kandidata? Da li je važnije šta kandidat obećava ili sa kim je spreman da formira vlast? Nijedno od tih pitanja nema matematički tačan odgovor. Odgovori zavise od vrednosti, iskustva i političkog rasuđivanja.

AI zato ne može samo da pronađe naš odgovor. On prethodno mora da izabere kriterijume prema kojima će ga sastaviti.

Problem ne počinje kada AI preporuči pogrešnog kandidata. Počinje kada mu prepustimo da odredi kriterijume po kojima kandidat postaje pravi izbor.

Kako AI postaje novi politički autoritet

Filozof Set Lazar ovakve sisteme naziva automatskim autoritetima. Njihova moć ne sastoji se samo u tome što nešto zabranjuju ili naređuju. Oni utiču na ono što možemo da saznamo, opcije koje vidimo i način na koji razumemo svet oko sebe.

Klasična internet pretraga uglavnom nam prikazuje različite izvore koje možemo da otvorimo, uporedimo i procenimo. Jezički model sastavlja jedan tečan i uverljiv odgovor, pa granica između izvora, činjenice i tumačenja postaje mnogo manje vidljiva. Birač dobija zaključak, ali često ne vidi sve izbore koji su prethodili tom zaključku.

Koji su izvori uključeni? Koji su izostavljeni? Zašto je jedna tema dobila tri pasusa, a druga jednu rečenicu? Zašto je nečiji politički program predstavljen kroz njegove ciljeve, a program protivnika kroz njegove slabosti? Odgovor može da bude faktografski tačan, a da njegov okvir ipak utiče na zaključak korisnika.

Istraživanja već pokazuju da poruke koje proizvode LLM modeli mogu da utiču na političke stavove ljudi. Druga ukazuju na još zanimljiviji paradoks, a to je da ljudi AI izvore mogu doživljavati kao informisanije, manje pristrasne i manje zainteresovane da ih ubede.

Upravo u tome može biti njihova najveća politička moć. Političaru, novinaru ili aktivisti unapred pripisujemo neku nameru. Mašini smo i dalje skloni da pripisujemo neutralnost.

A ona nije neutralna. Svaki njen odgovor nastaje izborom podataka, izvora, pravila i vrednosti koje su u sistem ugradili ljudi i kompanije.

Personalizovana politička stvarnost

Političke kampanje su i ranije prilagođavale poruke različitim grupama birača. Jednu temu isticale su mladima, drugu penzionerima, treću privrednicima. Društvene mreže omogućile su da to prilagođavanje postane preciznije, ali AI otvara mogućnost da svaki birač dobije gotovo individualnu političku poruku.

Model ne mora svakome da preporuči istog kandidata istim argumentima. Jednom biraču može da govori o stabilnosti, drugom o promenama, trećem o ličnoj bezbednosti, a četvrtom o ekonomskim prilikama. Poruka više nije samo personalizovana reklama. Ona nastaje tokom razgovora, prilagođava se reakcijama korisnika i može da deluje kao nepristrasan savet.

Javna politička poruka može javno da se proveri, kritikuje i ospori. Personalizovani razgovor sa AI botom trebalo bi da ostane zatvoren između korisnika i sistema. Dvoje ljudi zato mogu da pitaju isto pitanje i dobiju različite slike političke stvarnosti, bez mogućnosti da vide kako je model razgovarao sa onim drugim.

Tada se ne gubi samo tačnost. Gubi se i zajednički prostor u kojem se društvo raspravlja o istim činjenicama, obećanjima i problemima.

Da li delegiranjem odluka gubimo sposobnost odlučivanja?

Šenon Valor, autorka knjige The AI Mirror, godinama upozorava na mogućnost slabljenja sposobnosti moralnog rasuđivanja (moral deskilling). Kao što prestajemo da pamtimo put kada se potpuno oslonimo na navigaciju, možemo postepeno oslabiti i sposobnost moralnog rasuđivanja ako procenu sve češće prepuštamo sistemima.

To ne znači da će nas AI učiniti glupljim niti da ga treba izbaciti iz političkog procesa. Može nam pomoći da pronađemo programe, proverimo tvrdnje, uporedimo obećanja sa rezultatima i razumemo komplikovane teme. Može nam pokazati argument koji sami nismo uzeli u obzir i pomoći da sopstvene stavove izložimo ozbiljnijoj proveri.

Ali postoji razlika između sistema koji nam pomaže da bolje razmišljamo i sistema koji razmišlja umesto nas.

Glasanje nije izbor hotela ili patika. To nije samo privatna odluka čije posledice snosi onaj ko ju je doneo. Političkim izborom učestvujemo u raspodeli moći koja će uticati i na ljude koji nisu glasali isto kao mi. Zato odgovornost za taj izbor ne možemo preneti na bota, asistenta, kompaniju koja ga je napravila ili podatke na kojima je treniran.

AI može da pronađe informacije u naše ime. Može da ih uredi, sažme i uporedi. Može čak da nam pomogne da jasnije razumemo sopstvene prioritete. Ali ne bi smeo da formira političku volju u naše ime.

U tekstu „Kako tehnologija menja čoveka?“ pisao sam da tehnologija nije samo alat koji koristimo. Ona menja naše navike, očekivanja i način na koji posmatramo svet. Sa jezičkim modelima ulazimo u novu fazu te promene. Tehnologiji više ne prepuštamo samo fizički rad, računanje, pamćenje ili pretragu. Počinjemo da joj prepuštamo tumačenje stvarnosti.

Zato pitanje budućnosti nije samo koliko će AI biti sposoban da odlučuje umesto nas. Važnije je da li ćemo mi, zbog njegove sposobnosti, izgubiti potrebu i naviku da odlučujemo sami.

Za razmišljanje

Ako AI može da nam pronađe najbolji hotel, kupi kartu i organizuje putovanje, zašto mu ne bismo dozvolili da nam preporuči i političkog kandidata?

A ako mu prepustimo i tu odluku, gde ćemo povući granicu između pomoći koja nas čini sposobnijima i udobnosti zbog koje postepeno odustajemo od sopstvenog suda?

Možda najvažnije pitanje za ljude kao korisnike AI alata nije kako da dresiramo svog zmaja.

Možda je važnije da primetimo kada je zmaj počeo da dresira nas.

Najčešća pitanja o AI-ju i političkim izborima

Može li AI pouzdano da preporuči za koga da glasamo?

Ne potpuno. AI može da uporedi političke programe i pronađe relevantne podatke, ali njegovi odgovori mogu sadržati zastarele informacije, greške, pristrasnost izvora i nevidljive vrednosne pretpostavke. Konačan politički izbor zato mora ostati odgovornost birača.

Kako AI može da utiče na političke stavove?

AI može da bira i sažima informacije, određuje okvir u kojem predstavlja kandidata i prilagođava argumente pojedinačnom korisniku. Posebno je uticajan kada ga ljudi doživljavaju kao neutralan i objektivan izvor koji nema nameru da ih ubedi.

Da li je korišćenje AI-ja u političkim kampanjama etički problem?

Ne samo po sebi. AI može pomoći kampanjama da jasnije predstave programe, a biračima da lakše pronađu i uporede informacije. Etički problem nastaje kada nisu transparentni izvori, personalizacija, politički ili komercijalni interesi i odgovornost za netačne ili manipulativne odgovore.