Košarka – srpski brend

Photo by Markus Spiske on Unsplash

Završilo se Svetsko prvenstvo u Kini. Neki su zadovoljni, neki nisu, neki očekuju novog selektora. Hajde da se malo vratimo u prošlost da vidimo kakva budućnost može da nam bude.
Prvu košarkašku loptu u Srbiju doneo je Vilijam Vajland, amerikanac, 1923. godine. Srbima je trebalo malo da shvate o čemu se rade i da vremenom postanu najbolji na svetu. OK nisu samo Srbi bili u priči. Ne zove se to džabe „Jugoslovenska škola košarke“. Preteče – Aleksandar Nikolić, Radomir Šaper, Nebojša Popović i Bora Stanković, svako na svoj način doprineo je razvoju magične igre pod obručima. O njima su snimljeni filmovi i serije, napisane knjige i članci. Od igrača početke košarke na ovim prostorima je obeležio Radivoj Korać, Ivo Daneu, Skansi, a njih je trenirao Ranko Žeravica. Oni su postali prvi put prvaci Sveta i zakoračili su na tu stazu kojom su posle gazili Moka, Kića, Praja, Ćosić, Duci Simonović… njihove dresove posle su zadužili Divac, Paspalj, Kukoč, Rađa, a od kad nismo više ista država oni nastupaju u različitim dresovima, ali i dalje beleže vrhunske rezultate. Bodiroga, Đorđević, Danilović… Stojaković, Jarić, Rakočević, Gurović… Teodosić, Krstić, Bjalica, Marjanović, Jokić, Bogdanović… svi su oni gradili jedan ozbiljan brend koji se zove reprezentativna košarka.
Veliki pomak FIBA i NBA liga napravili su pred Olimpijske igre u Barsleoni 1992. godine. Tada je dozvoljeno da igrači iz NBA lige igraju na takmičenjima koje organizuje FIBA. Od tada Dream Team pobedili su, gle čuda, reprezentativci tadašnje Srbije i Crne Gore i to u kolevci košarke i osvojili Svetsko prvenstvo. Ako su amerikanci tim iz snova onda je generacija koja je nastupala od 1995. godine kada su skinute sankcije, do 2002. bila Evropska noćna mora pošto nije bilo tima koga nisu pobedili i medalje koju nisu osvojili. Slogan Evropskog prvenstva koje je organizovano u Srbiji je bio „Zemlja košarke“. Rezultatski nismo tada to opravdali, ali je cela nacija tada živela za košarku.
Ovo sve nabacijem iz glave kako mi uspomene naviru. Neke utakmice sam pratio kao novinar, a većinu kao navijač. Na kraju uvek ponosan na to što su momci uradili.
Poslednjih godina od kad je ženski tim preuzela Marina Maljković i dame se bude i kreću da osvajaju medalje na najvećim takmičenjima i umesto važno je učestvovati, pitamo koju ćemo medalju sad da osvojimo.
Definitivno košarka jeste brend ovih prostora.
Prethodnih godinu dana smo gledali kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Čuveni FIBA prozori. Iz ugla brenda koji smo gradili godinama šta bi se desilo da, recimo nije ušla trojka protiv Austrije i da smo izgubili tu utakmicu i priliku da igramo na svetskoj smotri košarke?
Sponzori koje Košarkaški savez jedva pronalazi bi smanjili interesovanje ili prestali da daju podršku. Samim tim bi sve mlađe selekcije izgubile novčanu podršku za rad i odlazak na velika takmičenja. Posledica seniorska reprezentacija bi izgubila bazu za pravljenje nekih budućih šampiona. Gledaoce koji dolaze u hale jurili bi motkom da uđu da gledaju neke timove koji nisu ni blizu atraktivni kao Grčka, Španija, Nemačka, Italija, Australija, Kanada i Amerika.
Marketinški ovaj sport bi se sveo na preživljavanje sa tek po nekim sponzorom koji na prijateljskoj osnovi da neki dinar da odu na pripreme ili na takmičenje. Svaki put kada izborimo učešće na nekom takmičenju skakali bi od sreće kao da smo ga osvojili.
Evroliga, kao jedan igrač u priči i NBA kao drugi nalaze se sa jedne strane i FIBA sa druge. U ovom trenutku svi se ponašaju kao pijani milioneri da ne kažem kao dva ovna na brvnu. Niko neće da popusti jer su čvrsti u svojim stavovima i čekaju da onaj preko puta prvi trepne. Čini se da niko ne razmišlja dugoročno i dalje od svog nosa.
Euforija će se stišati. Neki rezultat će biti postignut. Medalja nadam se. Ono što ostaje je brend koji se zove srpska košarka. Ko će da ga zaštiti, ako ne mi sami i izborimo se da što duže živi na ovaj način.