Neka se spremi obrazovanje

Photo by Ben White on Unsplash

Digitalci su među prvima shvatili da se nešto dešava i da treba nešto da se menja. Posle njih su i klinci ukapirali da nema poente da uče nešto što im kasnije neće koristiti. Roditelji su nastavili da viču na nastavnike i učitelje da ništa nisu naučili njihovu decu, a decu su nastavili da šalju u školu uprkos tome što znaju da je promena nužna.

Nešto što je aksiom i oko koga se svi slažemo jeste da je većina segmenata naših života doživela transformaciju ulaskom digitala u naše živote. Prosto više ne možemo da zamislimo život bez interneta i svega što on donosi. Obrazovanje je jedini segment koji digital koristi kao alat, ali se i dalje ne menja što se sadržaja tiče. Deca gledaju nastavnike preko televizora, mejlom im šalju testove, a roditeljske sastanke održavaju preko vajbera. Gradivo je i dalje isto ono koje smo mi učili nekoliko decenija ranije. OK matematika i hemija se nisu promenile, tu se slažemo, ali način na koji se uče možda može da bude drugačiji i da se napravi malo drugačija preraspodela gradiva.

Kada su srednje škole u pitanju tu smo eksperimente imali i u naše vreme. Bilo je onih usmerenih „Šuvarica“ pa se ekipa iz razreda menjala posle dve godine. Sada aktuelno dualno obrazovanje nije baš takva novost. Škole koje su se zvale stručne imale su možda i više prakse nego što će klinci sada po novom dualnom sistemu imati. Deca su išla u radne organizacije i tamo sticala znanja i kontakte i posle četvrte godine mogla su odmah da se zaposle. Fakulteti su možda i najviše menjali. U zavisnosti od kreativnosti profesora imali smo različite predmete koji su se bar trudili da prate novotarije koje su se pojavljivale na akademskom nebu.

U međuvremenu, na globalnom nivou desilo se da je pao Berlinski zid. Takođe, dogodilo se nekoliko svetskih kriza koje su ozbiljno promenile izgled planete. Evo upravo živimo još jednu. Kano klisurine obrazovanje je ostalo manje-više slično. Šveđanin Hans Rosling, autor knjige Faktologija, je rekao da su nas nastavnici učili gradivo i na način na koji su oni učeni, a da mi nastavljamo da koristimo tu matricu. Ser Ken Robinson u svojim govorima na TED konferencijama priča neku sličnu priču. Priča i o tome koliko su se deca promenila u odnosu na decu pre 50 ili 100 godina. Verujem da su Skandinavci, Australijanci i Amerikanci pomerili nešto u obrazovanju svoje dece s obzirom na to da su se kroz istoriju pokazali kao dobri u tome.

Svojevremeno sam slušao nadahnutu učiteljicu iz Finske koja govori o tome kako je deci do četvrtog razreda osnovne škole uvela stop moušn animaciju kao alat za učenje i kako im je matematiku predavala na taj način. Dosta nestvarno je izgledalo, ali joj je uspevalo. Takođe, govorila je o tome kako je spojila istoj toj deci muzičko i likovno u jedan predmet koji se zvao umetnost. Puštala im je filmove kako bi im objasnila pojedine epohe, a opet je koristila stop moušn da oni nešto proizvedu kreativno i da nauče da razmišljaju na kreativan način. Učila ih je da budu kreativni i spremala ih je za neki posao koji nije nužno zahtevao poznavanje matematike i fizike. Kasnije je napravila program za UNICEF i isto sprovela u Peruu, Hong Kongu, Danskoj i raznim afričkim državama. Fascinantno je kako su deca uvek i svuda pozitivno reagovala.

Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog, kaže naš narod. Nastavnik nije više brka koji stoji za katedrom i ako pričaš na času bije šibom po prstima. Drugo, danas roditelji više plaćaju deci privatnih profesora nego što ima predmeta. Ne kažem da sam ja bio neki svetli primer, imao sam i ja privatnog profesora iz matematike, ali isto tako imao sam profesorku u školi koja nas je terala da čitamo i pišemo sastave, da komentarišemo to što smo pročitali i negovala je različitost mišljenja u debati samo ako je ono utemeljeno na činjenicama. Imao sam i profesora na fakultetu koji me je terao da razmišljam i koji mi je davao literaturu koja pokriva dijametralno suprotna mišljenja uz obrazloženje da ako hoćemo da odaberemo stranu moramo prvo da upoznamo obe pa tek onda da sudimo šta nam više prija.

Možemo da krenemo od tih umetničkih predmeta koje mnogi smatraju manje vrednim i peticama samo da dođeš na čas ili ako imaju 5 iz matematike i srpskog imaće i iz muzičkog. Nisu sva deca podjednako talentovana za neku vrstu umetnosti kao što nisu ni svi profesori kadri da ih ocene jer najčešće pričamo na nivou sviđa mi se ili ne, nešto što je dete uradilo. Verovatno su zato u muzičko uveli neku teoriju, a već istorija umetnosti postoji kao predmet sa razvijenim parametrima za ocenjivanje.

Tehnologija je otišla dovoljno daleko da možemo da je koristimo u obrazovanju i to na bazičnom nivou koliko je nekom detetu potrebno. Obrazovanje može da im neguje radoznalost, a ne da ih tera u kalupe, pre nego što je to potrebno. Možda će ih onda i neki predmet stimulisati da, umesto kad im date svoj pametni telefon gledaju nekog jutjubera kako se krevelji ili šminka, naprave nešto kreativno. Odnosno, da ne budu puki konzumenti sadržaja već da proizvedu nešto što će ih ispuniti.

Drugi par rukava je visko obrazovanje. Kada su već stasali i došli dotle, klinci su provalili da im klasični fakulteti ne završavaju posao i počeli su da se obrazuju online i uče razne programske jezike i time rešavaju razne probleme, a pre svih svoj egzistencijalni. Stiv Džobs i Bil Gejts su im najčešći uzori. Odgovor na ovaj izazov je kudikamo lakši. Samo treba neko da im ponudi alternativu i objasni da će dobiti znanje koje mogu da unovče. Pojavili su se brojni moduli u postdiplomskim studijama koji relativno brzo mogu da daju brojne odgovore na pitanja studenata. MBA studije su postale takođe veoma zanimljive za nekoga ko već ima iskustva u poslu, a hoće da unapredi i znanje i zvanje. Ovo može da bude mustra i za osnovne studije. Više prakse manje teoretisanja, uz prepakivanje predmeta i programa.

Eto predloga za rešenje prve faze transformacije obrazovnog sistema. Sledeća faza bi došla brzo, a iziskivala bi da pitamo Skandinavce kako da prilagodiš sistem školstva onome što se zove realan život. U međuvremenu će i svet odlučiti kako će taj sistem da se zove i kako će da izgleda jer ovaj liberalni kapitalizam nešto štuca i svi vide da nije baš najbolje rešenje za momenat u kome se čovečanstvo nalazi.