Od haosa do fokusa: šta je Lando shvatio, a većina nas na poslu još nije

Kao deklarisani fan Formule 1 i ekipe Meklaren neobično bi bilo da se ne oglasim povodom Landove prve titule. Mnogi ga osporavaju i dodaju mu razne epitete. Tokom sezone razni komentatori su govorili da je neodlučan, da su drugi brži, neodlučan kod preticanja, da nema šampionski mentalitet… na kraju ispalo je strpljen spašen.

Gledajući sa strane i navijački, ove sezone Lando Noris je uradio nešto važnije od bilo kog preticanja. Promenio je način na koji razmišlja. Nije nestao pritisak, nisu nestale greške, nisu nestala ni zviždukanja sa tribina. Nestala je njegova potreba da na sve to reaguje. Jedna od njegovih izjava između dve sezone bila je da sada mnogo više radi na mentalnoj pripremi za trku i da koristi usluge psihologa kako bi popravio vožnju.

Ranije je delovalo kao da u svakoj trci vozi protiv publike, komentatora i očekivanja, a tek usput protiv rivala. Sada je fokus sužen: krivina ispred njega, odluka koju donosi u deliću sekunde, priprema koju je uradio pre nego što je uopšte seo u bolid. U toj promeni – sa spolja na unutra – leži prava razlika.

Ta promena mi je zanimljiva upravo zato što nema veze samo sa F1. To može da bude i priča o poslu, karijeri i svakom projektu koji pokušavamo da izguramo. Isto tako, može da pomogne u nekim životnim situacijama mimo posla.

Prva stvar koju je Lando promenio jeste perspektiva “sezone” u perspektivu “trke”. Ne vozi šampionat u glavi, vozi jednu nedelju, jedan start, jednu strategiju guma. Kada to prevedemo na posao, razlika je ogromna. Ne gradimo “karijeru zauvek”, već radimo na ovom konkretnom zadatku, ovom tekstu, ovoj radionici, ovom razgovoru sa klijentom. Kada se stvar iseče na manji kadar, pritisak pada, a kontrola raste. Lakše je dati maksimum u narednih sat ili dva nego “u sledeće tri godine”. Pri tom, cilj se zna i ne menja se – šampionska titula.

Druga stvar jeste odnos prema buci. U Landovom slučaju, to su zvižduci, komentari, tuđe analize svakog njegovog poteza. U našem slučaju to su tuđa mišljenja, tračevi po firmi, LinkedIn eksperti, razne “što nisi ovako” opaske posle bitnih sastanaka. On je odlučio da energiju ne troši na dokazivanje da je u pravu, već na to da vozi brže. Mi često radimo suprotno: više se bavimo utiskom nego suštinom, više nas uzdrma jedan komentar nego realan rezultat.

Treća stvar jeste samopouzdanje. Kod Landa se ono danas ne vidi kao gluma, već kao mirnoća. Nije mu potrebno da mu neko kaže da je dobar, zato što zna koliko je puta preleteo istu stazu na simulatoru, koliko je sati proveo sa inženjerima, koliko je prethodnih grešaka analizirao. U poslu je isto: samopouzdanje ne dolazi iz toga koliko su ljudi oduševljeni prezentacijom, već iz toga što znaš da si posao uradio temeljno. Ako znaš da iza onoga što govoriš stoji rad, manje ti je važno da li će neko da se namršti.

Četvrta stvar jeste način na koji se nosi sa neuspehom i uspehom. Ranije bi jedna loša trka pojela nekoliko sledećih. Sada poraz ne nosi kao etiketu, već kao informaciju. Pregleda podatke, nauči šta je mogao drugačije i kreće dalje. Sa druge strane, pobeda mu više nije dokaz da “vredi”, već potvrda da proces funkcioniše. Koliko nas u poslu dopušta da nas jedna greška obeleži nedeljama, a jedan uspeh uspava mesecima?

Ono što mi je najkorisnije iz ove Landove transformacije jeste ideja da je mentalni rad jednako važan kao i stručni. On nije promenio bolid, promenio je sebe u bolidu. Mi često jurimo još jedan kurs, još jedan alat, još jednu tabelu, a retko promenimo način na koji razmišljamo dok to koristimo.

Ako prebacimo ovu filozofiju na svoj posao, može da izgleda ovako: fokus na ono što možemo da kontrolišemo, projekat po projekat umesto “čekanja penzije”, manje energije na utisak, više na rezultat, samopouzdanje koje se gradi radom, a ne aplauzom, i odnos prema neuspehu u kome svaka “loša trka” postaje materijal za sledeću bolju.

Staza se menja, uslovi se menjaju, padne kiša, publika čas navija, čas zviždi. Jedino što zaista nosimo iz projekta u projekat jeste način na koji razmišljamo dok radimo. Lando je to, čini se, shvatio ove sezone. Pitanje za nas je jednostavno: šta bi se promenilo u našem poslu ako bismo počeli da radimo “trku po trku”, umesto da u glavi stalno vozimo ceo šampionat odjednom?