Foto: pixabay.com
Što sam stariji to mi je spoljna politika zanimljivija. Verovatno mi je dosadila ova naša Super liga likova, pošto nema ekipe koja može da prismrdi Ligi šampiona. Ni u Evropi nije neinteresantno, ali je kud i kamo bolje zezanje preko bare. Tako da se sad osećam k’o onaj jedan čoban iz vica. Na nekoj planini isteraju dva čobanina ovce, one pasu, a jedan će drugom: „Hoćemo danas o Putinu ili Trampu?“. Mi ćemo danas o ovom drugom.
Politička komunikacija nije samo razmena reči – ona je demonstracija moći, percepcije i uticaja. Kada se u Ovalnoj sobi nađu Donald Tramp i Vladimir Zelenski, dobijamo susret dvojice lidera s potpuno različitim stilovima komunikacije, ali i potpuno različitim pozicijama na globalnoj sceni. Napet razgovor koji su imali pre neki dan, prema izveštajima, nije bio samo diplomatska razmena stavova, već sudar dve političke realnosti, dve različite strategije preživljavanja u javnom prostoru.
Ako ovaj događaj posmatramo iz ugla komunikacija, vidimo niz moćnih poruka, ali i potencijalne greške koje će dugoročno oblikovati odnose između Ukrajine i SAD-a, posebno sada kada se Tramp sprema za sporazum sa Rusijom i gorepomenutim Putinom. Ključno pitanje je – da li je ovo bio diplomatski razgovor, otvorena demonstracija sile ili loše tempirana politička ucena?
Da krenemo redom.
Koja je bila ključna komunikaciona poruka?
Iz konteksta razgovora jasno je da su oba lidera imala svoje prioritete:
Zelenski je bio fokusiran na nastavak podrške SAD-a Ukrajini, posebno u vojnom smislu. Njegova komunikacija je emotivno nabijena, oslonjena na vizuelne dokaze i pokušaj da se stvori moralna obaveza kod američke administracije. Njegova poruka je: “Mi smo na prvoj liniji fronta protiv Rusije i zaslužujemo pomoć”.
U drugom uglu je Tramp. Njegova poruka je pragmatična, čak brutalna: “Američki interesi su iznad svega, a ja nisam zainteresovan za emocionalne apele”. Njegova komunikacija uvek sadrži dozu nepredvidivosti, ali i jasan signal da on ne želi da automatski podrži Ukrajinu, bez čvrstih garancija da će to koristiti Americi. Trampova retorika često se oslanja na jednostavne narative koji odzvanjaju kod njegovih birača – posebno sada kada se bori za novi mandat.
Siledžijski pritisak ili diplomatska razmena?
Sama postavka razgovora – Ovalna soba, susret delimično otvoren za javnost, ali u prisustvu Trampovih ljudi, na kraju je proizveo da dođe do izostanka zajedničke konferencije za štampu. Svi smo znali, i pre početka, da je ovo bio sastanak visokog rizika. Razmena između njih dvojice nije bila tipična diplomatska komunikacija, već pre miks različitih silova. Trampovog direktnog i često dominantnog – postavljanja pitanja bez uvijanja, potencijalno čak i namerno neprijateljskog tona kako bi testirao reakciju Zelenskog. I upiranje i pretnja prstom. Zelenskog koji je, očekivano, pokušao da emotivno “natopi” komunikaciju slikama i pričama o ratu, u nadi da će dobiti željeni odgovor.
Zaključak? Trampova poruka nije bila diplomatska – ona je bila siledžijska u smislu pozicioniranja moći: “Ja donosim odluke, ti dolaziš po pomoć. Ne očekuj ništa zdravo za gotovo”.
Kontekst odnosa i faktor “kampanjskog revanša”
Da bismo razumeli ovu konfrontaciju, moramo se vratiti na 2020. godinu, kada je Zelenski odbio da pomogne Trampu u njegovoj kampanji protiv Bajdena. Tada je Tramp pokušao da izvrši pritisak na ukrajinskog lidera da pokrene istragu protiv Bajdenovog sina Hantera Bajdena. Zelenski je tada odigrao mudro – ostao je neutralan, ali to nije prošlo nezapaženo.
Sada, četiri godine kasnije, Tramp nije zaboravio. Staro zlopamtilo. Njegova sadašnja pozicija može se tumačiti i kao deo obračuna sa Zelenskim zbog njegove prethodne odluke. Da li je ovaj sastanak bio prilika za poniženje? Možda ne direktno, ali svakako je bila prilika za Trampa da naglasi da sada on ponovo postavlja pravila igre.
Kako je trebalo komunicirati da se izbegne konflikt?
Ako posmatramo ovu situaciju iz ugla kriznih komunikacija i političkog PR-a, možemo identifikovati nekoliko grešaka.
Postoji teza da je Zelenski angažovao prevodioca, s obzirom na to da mu engleski nije maternji jezik, ritam razgovora bi bio drugačiji. Sumnjam. Zelenski je emotivan, a Tramp je sposoban da probudi najgore u čoveku, posebno kad krene da preti prstom. Toliko puta se Zelenski obratio javnosti na Engleskom da svi znaju da ga on jako dobro razume i govori. Počeli bi da se svađaju njih dvojica, bio tu prevodilac ili ne.
Zelenski je previše emotivan u pristupu. On i njegov tim su morali da predvide da Tramp nije političar koji odgovara na moralne apele. Umesto toga, trebalo je da koristi ekonomske argumente. Recimo kako podrška Ukrajini zapravo pomaže američkoj ekonomiji. Zelenski očigledno mora da moli za pomoć i mora da potpiše Sporazum o rudama i mineralima na kojem insistira Tramp. Možda je to bila dobra karta koju je mogao da povuče u ovoj partiji.
Trampova oštra retorika može se obiti o glavu. Iako su njegovi birači uglavnom protiv preteranog američkog angažmana u Ukrajini, potpuno distanciranje može poslati poruku da je Tramp previše proruski nastrojen – što može biti problematično u određenim političkim krugovima, pre svega u Vašingtonu.
Da probamo da izmaštamo alternativni scenario. Da je Zelenski naglasio kako Ukrajina može biti dugoročan saveznik SAD-a i da je stabilnost Istočne Evrope ključna za američku geopolitičku dominaciju, možda bi dobio mekši ton od Trampa. Posebno uz spremnost na potpisivanje Sporazuma o mineralima. Sa druge strane, da je Tramp bio manje direktan i sa više osećaja za diplomatiju, mogao je da pošalje signal podrške, ali bez obećanja.
Šta ovo znači za budućnost?
Ovaj sastanak neće ostati samo izolovan incident – on je signal da se politika SAD prema Ukrajini već značajno promenila samom Trampovom pobedom na izborima. Zelenski sada zna da Tramp nije automatski saveznik i da će morati da redefiniše sve svoje strategije pa i komunikacionu ako želi da osigura američku podršku. Ona mu je neophodna ukoliko želi da zadrži trenutne pozicije.
Za kreativce u kriznim komunikacijama, ovo je odličan primer kako različiti stilovi komunikacije mogu da stvore nepredviđene tenzije i kako se lična istorija lidera prenosi na diplomatske odnose. U narednim mesecima, biće ključno kako će obe strane “spakovati” ovaj događaj za javnost – Tramp kao demonstraciju moći, a Zelenski kao pokušaj da se bori za svoj narod.
